ne želim reći ništa posebno. rođeni smo u ovome. živimo u istoj maternici i ona se zove svemir. u tijelu su nam grane i pupoljci, korijenje i žile. zato volimo stabla. svi smo se  probudili jednog jutra, pogledali svoje ruke i one su bile drugačije. bili smo nekad na nekom krovu i pitali se zašto nas toliko privlači ono tamo dolje. svi imamo trbušnu mudrost a trbuh je zemlja zemlja je potres i cvjetanje.

Ima tih očiju koje su magnet. I možeš ti reći baš što god hoćeš, ali sve se zapravo zna.

Kad se takve oči pogledaju možeš pričati i pričati ali to su sve dječje laži što pričaš.

I mi lažemo tako nekad, i godine prolaze nekad. Po noći sanjamo stvari zbog kojih nas je kasnije sram. Odgađamo nešto što se već dogodilo.

Pričamo bajke, mi kažemo, ja sam razumna osoba, ili, ja odlučujem. Ali ne odlučujemo zapravo.

Neke stvari ne možeš odlučiti, kao recimo, srce.